ИСТОРИЈАТ - Ансамбл народних песама и игара КОЛО

Историјат

Корени

Не „темперамент“ у разузданости, претераном „ђипању“, „дрмању“, неукусном и изазовном понашању, које понекад може да изазове аплаузе публике, али не васпитава укус гледалаца и вулгаризује народну уметност…Из ових принципа детаљније су се искристализовали и задаци Ансамбла: да на сцени приказује традиционалну народну игру развијајући је у смислу и складу са савременим захтевима сценске уметности, те да традиционална игра проговори новим, свежим уметничким језиком – да споји прошлост са садашношћу.

Овако је схватила свој задатак Олга Сковран, када јој је на предлог Министарства просвете Србије 1948. године поверен задатак да оснује Државни ансамбл народних игара и песама НР Србије. На тим принципима је у земљи, која се тек градила после ратних разарања, она градила младу уметничку институцију. Уредбу о оснивању Ансамбла донела је Влада НР Србије у којој је наглашено: “Наше народне игре играју се после ослобођења у свима нашим културно уметничким друштвима. Сада, са оснивањем Ансамбла народних игара Народне Републике Србије, које треба да буде под руководством министарства просвете, наше народне игре треба да се подигну на виши уметнички ниво.“

Ансамбл је почео са радом 15. маја 1948. године да би већ 29. новембра 1948. године премијерно ступио на сцену Народног позоришта у Београду уз пратњу оркестра Београдске опере и тамбурашког оркестра Радио Београда. Тако је већ на првом наступу започео сарадњу са репрезентативним уметничким институцијама Србије што ће постати и традиција.

Ансамбл постаје права уметничка репрезентација и од првог дана окупља најеминентније стручњаке из области традиционалне игре, музике и песме. Поред Олге Сковран, чији су асистенти били Милена Пенић и Нада Патрногић, стални кореограф постао је Добривоје Путник, а на месту секретара и стручног сарадника Ансамбла нашла се др Оливера Младеновић, неприкосновени етнолог. У првим корацима Ансамбла учествовао је и еминентни Стручни савет (Стана Клајн, Драгутин Чолић, Бранко Марковић, Мага Магазиновић) поред кога су својим саветима и предавањима помагале и сестре Даница и Љубица Јанковић.

Сценска обрада народних игара

Сценску обраду народних игара у виду кореографских минијатура као нови правац у уметничкој игри развила је Олга Сковран управо у Ансамблу „Коло“, а по угледу на совјетску кореографску школу. Многа од њених дела и данас су актуелна на репертоару Ансамбла и пример су у настајању нових.

До 1965. године и одласка у пензију Олге Сковран на репертоару „Кола“ је већ било 66 од 133 кореографије, колико их је постављено до данас, а од тога 25 представља њено стваралштво. Године 1966. „Коло“ је одиграло свој 2000. концерт од око 5.500 укупно одиграних од оснивања.

Концепт кореографских минијатура задржао се до данас, али је крајем осамдесетих „Коло“ кренуло путем тематски одабраних и режираних народних игара, песама и обичаја што ће бити упамћено као музичко-сценски приказ и отворити ново поглавље у презентацији фолклора (први приказ „Девојачки сан“-аутор: Ратомир Ђуровић, 1986). Неки од касније насталих приказа су и „Корени“, „Бал у Београду“, „Голгота и Васкрс Србије“, „Балканска Одисеја“.

У то време „Коло“ је почело и са стварањем посебних певачких програма уз различит степен стилизације и обраде народне песме („Цвет у народној песми и поезији“-аутор: Снежана Мијовић Кнежевић, 1989), а до данас је настало још шест таквих програма.

Уметници у „Колу“

Са „Колом“ су сарађивали и у њему стварали најеминентнији кореографи: Агата Жиц, Мира Сањина, Милица Илијин, Беата Готарди, Јелена Допуђа, Иван Иванчан, Звонимир Љеваковић, Ико Отрин, Васо Поповић, Мирко Рамовш, Глигор Василев, Владо Шоћ, Милорад Лонић, Србољуб Нинковић, Владимир Логунов, Славица Михајловић, Слободанка Рац…

Музичку пратњу требало је обрадити у чему су учествовала највећа имена балканске музике: Стеван Христић, Миленко Живковић, Драгутин Чолић, Љубомир Бошњаковић, Јосип Славенски, Никола Херцигоња, Ђорђе Караклајић, Крешимир Барановић, Светолик Пашћан, Перо Готовац, Душан Сковран, Љубиша Павковић, Димитрије Микан Обрадовић, Вериша Милорадовић, Душан Сувајац, Зоран Бахуцки, Мирољуб Тодоровић, Славко Митровић…

Како би задатак у „подизању народне игре на виши уметнички ниво“ у потпуности био испуњен Ансамбл је ангажовао као сараднике најеминентније стручњаке из области игре: Соњу Дојчиновић, Јованку Бјегојевић, Лидију Пилипенко, Душка Трнинића, Милорада Мишковића…

„Колаши“ у „Колу“

Из Ансамбла „Коло“ (званичан назив Ансамбла од 1953) ће изаћи нови уметници и стручњаци, који ће водити институцију (Драгомир Вуковић Кљаца, Михаило Кузмановић, Миливоје Поповић, Драган Ковачевић, Богданка Ђурић, Радојица Кузмановић) готово четири деценије.

„Колаши“ у „Колу“ ће се поред руковођења доказати и кореографским стваралаштвом. Од 1954. године када је Цига Деспотовић (у сарадњи са Олгом Сковран) поставио кореографију „Русалије“ бивши играчи ће се обучавати за кореографски рад. Готово четвртину кореографских дела поставили су „Колаши“: Драгомир Вуковић, Десанка Ђорђевић, Боривоје Јовић, Ратомир Ђуровић, Боривоје Талевски, Мирослав Бата Марчетић, Мирко Мутапчић, Радојица Кузмановић, Миодраг Цига Деспотовић, Ивон Деспотовић, Горан Митровић, Драган Ковачевић и Братислав Грбић.

Народни оркестар ће изнедрити ограман број врхунских инструменталиста, али и музичких ствараоца. Њихова креативност инспирисана традиционалним звуком створила је нека дела, која су данас опште прихваћена у народу („Играле се делије“, „Моравац“, „Колубарски вез“, „Шота“…) Неки од њих су: Петар Јосимовић, Борислав Пашћан, Боривоје Јанковић, Жарко Милановић, Велимир Цветковић, Раде Милосављевић, Миливоје Бранисављевић, Ненад Станић, Марко Којадиновић…

„Коло“ у свету

Продор младе институције са новим обликом уметничке игре почео је врло брзо по оснивању. Пресудан значај за продор у свет имала је одлука политичког врха Југославије да дипломатским играма у утврђивању међународних позиција претходи народна игра у извођењу Ансамбла „Коло“. Продор у Западну Европу почео је 1950. турнејом по Швајцарској, а од 1955. године „Коло“ крчи пут Покрету несврстаних земаља па ће се наћи у: Кини, Индији, Египту, Бурми, Мароку, Тунису, Индонезији… Међублоковска политика несврстаних омогућила је „Колу“ да се појави и на сценама широм САД-а где током 1956. године доживљава значајан успех и снима своје прве грамофонске плоче, али и Јапана и Аустралије (1959). Ова „уметничка дипломатије“ завршила се отопљавањем односа између два хладноратовска блока током шездесетих.

Током седамдесетих година и периода стваралаштва „Коловог“ великог кореографа Драгомира Вуковића Ансамбл је подмлађен, а репертоар обогаћен Вуковићевим кореографијама већ прослављеним у ОКУД-у „Иво Лола Рибар“. „Коло“ је и даље радо и често виђено на сценама широм Европе, а своје успехе понавља и на далеком Истоку, у Јапану и Аустралији (1973. и 1977). У Београду и Југославији „Коло“ формира своју публику, а своје већ традиционалне „концерте уторком“ премешта из Београдског драмског позоришта у Коларчеву задужбину.

Иако је „Коло“ свеприсутно на европској па и блискоисточној (Израел) и северноафричкој сцени (Алжир, Мароко, Тунис) године кризе и ратова учиниле су да „Коло“ тек после четврт века поново крене на прекоокеанске турнеје (Аустралија 2002. и 2003).

Путујући по свету „Коло“ је наступало у највећим и најцењенијим концертним салама: Метрополитен, Карнеги хол, Палата Шајо, Фениче театар, Баљшој театар, Кембриџ театар, Опера Хаус у Сиднеју…

„Колаши“ за сва времена

Нека од највећих и до данас непревазиђених имена сценско-уметничке презентације народне игре изнедрила је прва генерација „Колаша“, која је владала сценом током периода „уметничке дипломатије“. Међу њима су: Живка Ђурић, Братислав Грбић, Миодраг Цига Деспотовић, Драгомир Вуковић, Десанка Ђорђевић, Боривоје Јовић, Јанко Долинај, Пава Ђорђевић, Ратомир Ђуровић, Владета Влаховић, Михаило Кузмановић…

Овакви играчи и узори стварали су нове генерације „Колаша“. Дивећи се њиховим бравурама на сцени стасавали су: Радојица Кузмановића, Љиљана Кузмановић-Тубић, Слободан Тубић, Мирослав Бата Марчетића, Боривоје Талевски, Ратко Вилић, Горан Митровић, Ана Мирковић, Анђелка Петровић и др.

Награде и признања

„Када говоримо о успеху на гостовањима, земљама и многобројним градовима у којима је „Коло“ гостовало, које од њих да истакнемо? Да ли Ланголен и три прве награде, месец дана у Лондону, 56 концерата у Паризу, незаборавну Москву и Лењинград, Токио, Њујорк, Рим или далеки Мелбурн?“

Овим речима, којима се Олга Сковран давно осврнула на „Колове“успехе можемо описати све награде, признања и успехе до данас. Тешко је рећи која је значајнија.

Свакако је победа у све три дисциплине (игра, песма и традиционлно свирање) на престижном фестивалу у Ланголену 1951. године пресудно утицала на статус Ансамбла „Коло“ у оквиру светске уметничке сцене. У времену када је „Коло“ стварало своје име и традицију квалитетног уметничког ансамбла и државни врх је то умео да цени. Тако је Ансамбл „Коло“ носилац Ордена заслуге за народ са златним венцем и Првомајске награде, а Олга Сковран је као дугогодишњи уметнички руководилац, директор и кореограф награђена Седмојулском наградом. У ред високих признања Ансамбла ушла је и Вукова награда, али и Орден Вука Караџића првог степена са указом председника република поводом 55. годишњице „Кола“.

Критичари су листом писали у суперлативу о Ансамблу, али како је „Коло“ успевало и успева да одржи свој врхунски квалитет, на који начин и даље фасцинира публику и како осваја награде можда је најбоље објаснио белгијски критичар речима:

„…У њиховим играма нема никакве извештачености, све је природно, све долази из срца и све иде право у срце.“.